Pluća su, zapravo, kao krvna pena. Neveliki organ, kada
bismo izdvojili njegovu čvrstu strukturu, ali pun vazduha i
jako naduvan. Vrlo fina struktura pluća izgleda kao razgranato
drvo. Dušnik (traheja), koji čini „stablo“ drveta, grana se po
dva i više puta, a svaka njegova „grančica“ završava se
mnoštvom sićušnih mehurića (alveola) tako da, počevši od ulaza
koji ima poprečni presek od samo dva kvadratna santimetra,
površina za razmenu gasova doseže oko 100 kvadratnih metara!

Razmena gasova

Razmena gasova se obavlja na čitavoj toj površini. Vazduh
koji udišemo mora da dopre do svake, i najsićušnije alveole.
To je prva faza razmene gasova u plućima – ventilisanje
gasova. Kad dospe u alveole, gas treba da pređe u krv, gde se
kiseonik vezuje za gvožđe u hemoglobinu, što se događa tokom
faze difuzije gasova. Krv zatim odnosi kiseonik u sve organe.
Zbog toga sva krv prolazi kroz pluća.
Već i sama razmena gasova izmedju spoljne sredine i pluća,
mogla bi se opisati kao
borba između elastičnosti pluća i elastičnosti grudnog koša.
Pluća nastoje da se skupe, a grudni koš sve vreme teži da se
raširi. Ove težnje su uravnotežene pri kraju izdaha mirnog
disanja. Da bismo udahnuli vazduh, mišićima se borimo protiv
jake sile elastičnosti, naizgled nežnih, vazdušastih pluća
koja „ne žele“ da se rašire; a kad opustimo mišiće, sistem
pluća – grudni koš se vraća nazad. To je, u najkraćem, naše
disanje.


Ispitivanje disajne funkcije

– merenja i testovi – ima brojne svrhe, pre svega da pokaže kako pluća u celini rade, ali i da nas „dovede“ do tačnog mesta poremećaja. Dijagnostika

plućnih bolesti počinje uobičajenim pregledom bolesnika. Može
da obuhvati rendgenski snimak i endoskopiju; međutim, bez
ispitivanja disajne funkcije nema
kompletne dijagnostike.
Osnovni test disajne funkcije jeste spirometrija (merenje
vitalnog kapaciteta pluća) nakon koje se postepeno, u
zavisnosti od potreba, uključuju i drugi testovi koji treba
bliže da odrede šta se dešava u plućima – ne samo da li
postoji poremećaj nego i gde se dogodio i kog je stepena, da
li je promenjljiv, da li se terapijskim postupcima može
uticati na tu promenu…

Značaj spirometrije

Rezultati testova se potom porede sa nalazima drugih metoda
pregleda. Tek tad dobijaju puni smisao jer jedna te ista
vrednost u različitim bolestima može da ima različita
značenja.
Postoji zabluda da se slušalicama može obaviti kompletan
pregled pluća. Često nije dovoljno ni da se pregled dopuni RTG
snimkom pluća. Kod hronične opstruktivne bolesti, ovi pregledi
mogu da pokažu normalne nalaze i pored toga što se bolesnici
žale na teąko disanje – tada samo spirometrija može da otkrije
ili potvrdi da postoji suženje disajnih puteva. Ili, obrnuto,
ponekad se pri slušanju posumnja na astmu, a spirometrija
pokaže normalne nalaze, kada se verovatno radi samo o virusnoj
infekcijii. Spirometrija je apsolutno
neophodna i za postavljanje dijagnoze i za razrešenje
dijagnostičkih dilema; dakle onda kad, na primer, treba
oceniti da li se sme seći deo pluća, ili da li je rizično
uputiti pacijenta na operaciju srca, ili žučne kese koja se
nalazi tik uz dijafragmu (za disanje vrlo bitan mišićni
organ)…
Pored razmene respiracijskih
gasova, pluća imaju i druge važne funkcije: na primer,
da održavaju acido-baznu ravnotežu unutar organizma,
odnosno da koriguju acido-bazno stanje. Pri
obavljanju tog zadatka, pluća reaguju brže od bubrega i
drugih organskih mehanizama koji su takođe zaduženi za
homeostazu.
Značajna uloga pluća je i u tome da nas
štite od mikroembolusa koji se stvaraju u svim delovima
našeg tela, služeći kao filter koji sprečava te sićušne
trombe da začepe krvne sudove u srcu ili u mozgu. Vene
donose krv iz svih delova tela, prvo u desnu polovinu
srca a potom u pluća. U plućima se krv zasiti kiseonikom
i oslobodi ugljendioksida i tu se, u uskim kapilarima
plućnog krvotoka, zadrže sićušni trombi koji putuju iz
drugih delova organizma. Rezultat je da u levu polovinu
srca (koja krv pumpa u sistemski krvotok) iz pluća
dolazi krv bogata kiseonikom bez tromba koji bi mogli da
oštete rad mozga, srca ili nekog drugog organa.
Spirometrijom se mere i protoci kroz disajne puteve.
Pacijent treba da udahne punim plućima i da što brže i jače
izduva sav vazduh. Taj forsirani manevar inače nije prirodan,
ali numerički podaci koje test daje pokazuju da li je protok
vazduha očekivan, ili smanjen usled nekog poremećaja – astme,
hronične opstruktivne bolesti, tumora… Visoka preciznost
ovog merenja pokazuje ne samo da li je uopšte reč o plućnom
poremećaju (do gušenja može doći i usled srčanih ili psihičkih
smetnji) nego i u kom se delu disajnog puta dogodio.

Ukoliko se utvrdi poremaćaj, test se obično radi na svakoj kontroli
da bi se procenilo kako bolesnik reaguje na terapiju ili
da bi se pratio tok bolesti. Često, samo dugotrajnije praćenje
dovodi do prave dijagnoze.
Danas postoje i mali jeftini uređaji (pikfloumetri) kojima
pacijent može i kod kuće da meri disajne protoke, u toku
dogovorenog vremena. Na taj način dobijaju se za dijagnozu još
objektivniji podaci. To je sprava koju bi trebalo da koriste
skoro svi oboleli od astme.
Inoviranje starih metoda
Ne ometajmo zdrava pluća!
Ljudski organizam je savršena „sprava“
koja reguliše sve funkcije, i ne treba ga ometati. Kad
je plućima, na primer, potrebno da „poprave“
elastičnost, ona nas nateraju da nevoljno uzdahnemo.
Pogrbljenost, odnosno svaki loš položaj tela remeti
statiku pluća i vremenom može da dovede do stvarnih
plućnih promena. Međutim, mnogo je opasnije udisanje
agresivnih materija (pušenje). Zdrav organizam ne treba
ometati; ali, kada je reč o obolelim plućima, moramo da
pomognemo njihovo disanje – vežbama za jačanje disajnih
mišića, medju kojima bitnu ulogu imaju i trbušni mišići.
Za takozvano joga-disanje (pranajama)
naučno je dokazano da ima povoljan efekat na
astmatičare, upravo zato što jača disajnu muskulaturu i
time disanje čini racionalnijim. Veliki procenat
kiseonika se, naime, troši na samo disanje, a kad se
diše lagano i racionalno, potrošnja kiseonika je znatno
manja.
Još nije utvrđeno na osnovu kojih
mehanizama joga-disanje deluje na upalne procese u
disajnim organima astmatičara, ali je dokazano da ih
smiruje.
Specijalisti obavljaju još niz testova: merenje otpora
strujanju vazduha kroz disajne puteve, pa merenje difuzije –
koliko gasa direktno pređe iz alveola u krvne puteve, što
pokazuje da li je očuvana membrana izmedju alveola i krvi ili
je došlo do njene destrukcije i zadebljanja… ali, to su već
testovi koji pokazuju neke specifične detalje i nisu neophodni
za osnovna merenja.
Merenja disajne funkcije su,
počela davno – spirometrija još polovinom 19. veka. Pravom
malom revolucijom na tom planu moglo bi se smatrati pravljenje
odlivka pluća, 1963. godine. Na osnovu odlivka pluća i
matematičkih modela disajnih funkcija promenilo se ukupno
shvatanje fiziologije pluća. Otkriveno je da u velikim
disajnim cevima protok ima brzinu od oko četiri metra u
sekundi, da je u njima tok turbulentan a prema periferiji sve
više laminaran. Na samoj periferiji pluća praktično nema
kretanja vazduha, već samo premeštanja molekula, što
obezbeđuje homeostazu gasova, odnosno sprečava da svaki udah
menja sastav gasova, jer to bi menjalo acido-bazno stanje
organizma i činilo ga nestabilnim
U to vreme se počelo sa tumačenjima testova na pravi način,
i njihovom drugačijom primenom, a potom se u sve „umešala“ i
tehnologija koja je omogućila da postane dostupno ono što je
ranije teško mereno. Računari su, potom, omogućili još brža
merenja, pa se danas primenjuju metode kojima se iz samo
jednog udaha mogu dobiti podaci koji su ranije zahtevali mnogo
rada. Na primer, male količine gasa su dovoljne da se nekim
spektometrima ili bioskrining metodama analiziranja udaha
prate dešavanja u plućima, u toku spavanja. Upravo tako se,
otkriva i takozvani sleep apnea
sindrom (sleep apnea) – prekidanje disanja u toku sna – od
kojeg pati oko dva odsto ljudi.
Verovatno nije daleko trenutak kad će pacijent jednostavno
sesti za neki uređaj, nekoliko trenutaka mirno disati, a
rezultat će biti obilje dragocenih podataka i to ne samo o
stanju njegovih pluća već i o stanju drugih organa i organizma
u celini