Hronična opstruktivna bolest pluća nije ništa manje opasna od raka, ali je neopravdano u njenoj senci.

1454545297545655b7cb34a270532528_orig

Pušače ne ubija samo rak: zbog bolesti „pušačkih pluća” ili hronične opstruktivne bolesti pluća (HOBP) svake godine u Evropi umre između 200.000 i 300.000 ljudi, a u svetu više od tri miliona. Od nje oboli jedan od četiri čoveka i jedna od šest žena starijih od 55 godina.

HOBP je četvrti najčešći uzrok smrti, a posebno je zabrinjavajuće što je ovo hronična bolest od koje se broj obolelih najbrže povećava.

Oboleli od ove bolesti u odmaklom stadijumu žive uz pomoć aparata za kiseonik, a zbog otežanog kretanja osuđeni su na izolaciju. Uprkos novim lekovima i smernicama u lečenju, ovo je nažalost i u 21. veku – veoma teška dijagnoza.

– Reč je o teškoj hroničnoj bolesti, koja dovodi do invaliditeta, a ne prepoznaje se. To su ljudi koji u krajnjim stadijumima bolesti ne mogu da naprave korak, ne mogu da se očešljaju ili istuširaju, ne mogu da ustanu iz svoje fotelje, zakovani su u svom domu. Ne postoji nijedan lek koji može da dovede do zaustavljanja ili izlečenja HOBP, ali postoje lekovi, poput dugodelujućih antiholinergika, na primer tiotropijum koji smanjuju rizik od pogoršanja bolesti i usporavaju opadanje plućne funkcije – kaže za „Politiku” docent dr Aleksandra Ilić, specijalista pulmologije i načelnica intenzivne jedinice na Klinici za pulmologiju Kliničkog centra Srbije u Beogradu.

Ona kaže kako u Srbiji ne postoji registar obolelih, već samo procena da se broj obolelih od HOBP kreće između 400.000 i 600.000 ljudi.

– U najtežim stadijumima to su ljudi koji žive uz aparat za kiseonik i takvih nije mali broj. Nemamo samo mi u Srbiji taj problem, svuda u svetu je tako. Samo dva odsto pacijenata sa ovom bolešću nemaju u svojoj istoriji bolesti neki od faktora rizika: dugogodišnje pušenje ili aerozagađenje i kod njih se bolest javlja kao posledica genetski nasleđenog deficita jednog enzima – navodi naša sagovornica.

Poseban problem je kasno javljanje lekaru, jer pacijenti, mahom pušači, smatraju da je normalno da zbog toga što puše kašlju, iskašljavaju, imaju kratak dah… Međutim, prvi i osnovni simptom da posumnjaju na ovu bolest je – zamaranje.

– Pacijenti na zamaranje dugo ne obraćaju pažnju, govoreći sebi da je to umor od posla, vremena ili lošeg sna, ali primete, na primer, da su prošle godine mogli stepenicama da se popnu na drugi sprat, a sada im je problem da dođu i do prvog sprata ili da se zamaraju već po ravnom terenu. Postoje dva oblika HOBP: pacijenti koji imaju emfizem i koji se uglavnom žale na zamaranje, otežano disanje pri najmanjim fizičkim aktivnostima. Druga grupa bolesnika ima simptome u vidu svakodnevnog kašlja, iskašljavanja, otežanog disanja, oticanja potkolenica. U fazama pogoršanja koja su najčešće izazvana virusnim ili bakterijskim infekcijama, ovi bolesnici dobijaju jake napade gušenja, otežanog disanja, iskašljavanja zamućenog sadržaja. Bolest nastaje zbog kumulativnog dejstva duvanskog dima i dugogodišnjeg pušačkog staža i HOBP se smatra bolešću starijeg životnog doba.

Pomenuti lekovi su potrebni za obe grupe bolesnika i to svakoga dana, do kraja života. Bolest se ne može izlečiti, ali se može usporiti svakodnevnim uzimanjem terapije koju je odredio lekar i održavanjem fizičke aktivnosti. Oni ne bi trebalo stalno da sede ili leže, što se često dešava. Fizička aktivnost im je neophodna, umerena i dozirana, ali svakodnevna – kaže naša sagovornica.

U Srbiji u pogledu lečenja ove bolesti postoji, kako kaže dr Ilić, svojevrsni paradoks, jer su poslednjih godina širom Srbije lekari obučeni da bolje prepoznaju HOBP i trebalo bi da lečenje bude bolje, ali nije tako.

– Imamo sve lekove i opremu da dijagnostikujemo bolest, ali se veliki broj pacijenata još ne leči adekvatno, jer nemaju sredstava da plate participaciju za lekove. Lekovi su na listi, ali uz učešće, što je za mnoge bolesnike veliki izdatak. Nemali broj pacijenata teškom mukom priznaje da kupe lek, ali ga koriste svaki drugi ili treći dan, a to nije dobro. Lek za hroničnu terapiju nema efekta ako ga pacijent koristi dva meseca, pa pravi pauzu ili ga uzima svakog drugog dana – upozorava na kraju dr Ilić.