I ovaj edukativni materijal sam dobijo od dr Dušice Jarić.  U naredna tri članka, imaćete prilike da saznate nešto o sledećim temama: “Od dijagnoze do lečenja”, “Osnovni principi lečenja astme”, “Inhalatorna terapija – istina i zablude”. Hvala doktorki Jarić, još jednom na kvalitetnim tekstovima, a vas pozivam da komentarišete tesktove, pitate ukoliko imate neke nejasnoće ili da doktorki postavite pitanje o vašem konkretnom slučaju.

OSNOVNE ČINJENICE O ASTMI

Astma je hronična bolest dijasnih puteva (bronhija) koja se karakteriše ponavljanim epizodama zviždanja u grudima, otežanog disanja, stezanja u grudnom košu i kašlja, posebno tokom noći ili u ranim jutarnjim satima. Ove epizode se obično javljaju tokom prehlade ili izlaganja aerozagadjenju ( duvanski dim ili jaki mirisi) i respiratornim alergenima (grinje, polen, životnjiska dlaka, i dr.) Epizode otežanog disanja i sviranja u grudima mogu da prodju spontano ili nakon primene lekova koji šire disajne puteve (tzv. bronhodilatatori od kojih je najpoznatiji Ventolin).

U svetu oko 5% odraslih osoba i 12% dece ima astmu. Sve do nedavno epidemilozi subeležili stalanporast obolelih posebno u industrijski razvijenim zemljama, da bi najnovije studije ukazivale na tendenciju stagnacije.Tako u Americi 13% dece ima astmu, u Velikoj Britaniji oko 15%,a u Australiji čak 30% dece boluje od astme. U preko polovine slučajeva prvi simptomi astme jave se u detinjstvu i ranoj mladosti, odnosno oko 95% onih koji imaju astmu prve tegobe osete pre 45. godine života. U starijoj životnoj dobi pojava gušenja, nedostatka vazduha u naporu ili čak sviranja u grudima izuzetno je retko posledica astme, a mnogo češće ukazuje na druge bolesti koje samo liče na astmu. I danas smo svedoci da se epizode gušenja i kašlja u starijih osoba koje su dugogodnišnji pušači zovu “astma” dok se u stvari radi o hroničnoj opstruktivnoj bolesti pluća ili emfizemu koji se bitno razlikuju od astme. Slična zabuna postoji i u dečijem uzrastu kada se iz zablude i predrasuda ( pa čak neznanja) izbegava dijagnoza astme i govori se o “hroničnom opstruktivnom bronhitisu” ili “spastičnom bronhitisu”. Najverovatnije da nerazlikovanje dve ipak različite bolesti ( astme odnosno hronične opstruktivne bolesti pluća) obašnjava činjenicu da reč “astma” kod većine osoba, a posebno roditelja, označava nešto “strašno i neizlečivo”.

Plivanje i vaterpolo su dobar izbor za dete sa astmom

Kao i u svakoj hroničnoj bolesti, tako i u astmi, osnovni preduslov za uspešno lečenje ili bolje reći “kontrolu” nije samo primena lekova, već je edukacija i prava i tačna informacija. Astma se više od 10 godina dijagnostikuje i leči na osnovu internacionalnih smernica koje su obuhvaćene u Globalnoj inicijativi za astmu (skraćeno GINA), sa ciljem da se u svim zemljama usvoji jedinstven način dijagnostike i lečenja koji će garantovati uspeh. Ove smernice definišu “šest koraka” u programu lečenja od kojih se kao prvi navodi “edukacija bolesnika sa ciljem da se uspostavi partnerski odnos u vodjenju bolesti”. U našoj zamlji 1998 godine objavljene su nacionalne smernice za dijagnostikovanje i lečenje astme u odraslih, a 2000 godina smernice za astmu u dečijem uzrastu.

Ključna napomena za onog ko ima astmu mogla bi da glasi: “iako je astma hronična bolest koja se ne može “izlečiti” u većine bolesnika se može odlično kontrolisati, što znači da je moguće uz pravilan tretman živeti pun kvalitet života, a to je bez tegoba ili sa veoma retkim i blagim tegobama koje ne ometaju životnu aktivnost, bez teških pogoršanja koja ugrožavaju život i zahtevaju intervenciju službe hitne medicinske pomoći. Pravilna terapija ne znači samo nemati tegobe već imati i normalnu funkciju pluća (ili bar približno normalnu) i to bez neželjenih efekata lekova.”

Nikada ne treba zaboraviti da astma ima svoje “lice i naličje”. Većina astmatičara koji su pravilno lečeni imaju dobru pa čak i potpunu kontrolu astme. Oko 20% učesnika Olimpijskih igara su astmatičari. (Jan Torp plivač olimpijski rekorder ima astmu- . Ali isto tako ako se astma ne dijagnostikuje na vreme ili se neadekvatno leči, moguća su i teška pogoršanja koja zovemo “napadi astme”. Iako retko ovakvi napadi mogu da se završe smrtnim ishodom. Tako se navodi da u Americi oko 500 osoba godišnje umre zbog napada astme, a da u preko polovine umrlih uzrok je neadekvatna procena težine pogoršanja i neblagovremena terapija.