Svoje zaista dirljivo iskustvo nam je poslala Milana.

Želim da sa vama podelim svoje iskustvo, iz ugla bronhialnog astmatičara. Želim da na neki način pruzim podrsku roditeljima dece sa astmom, bronhitisom… kao i vama koji bolujete od hronične bolesti pluca, kao i ja. Moje ime je Milana, imam 26 godina, majka sam i imam prelepu devojčicu od 5 godina. Sa astmom živim od svoje treće godine, već 23 godine ona je deo mene i ja nje. Počeću o periodu od svog detinjstva…

Mali je broj knjiga koje nama “laicima” objašnjavaju sve o bolesti, o borbi i životu sa njom. Stoga mislim da će moje iskustvo biti dragoceno i da ću ovime nekada nekome pomoći. Veoma je potrebna pomoć roditelja, bračnog druga,najbližih… (ako ne, samopomoć). I veoma je bitna PREVENTIVNA TERAPIJA jer, svaki astmatičar ili roditelj astmatičara, čim se stanje poboljša prekida sa tkzv. prevencijom ne sluteći da to samo pogoršava stanje unutar nasih pluća.

Ja sam imala bas mučno detinjstvo, uvek sam nekako bila “obeležena” u školi među decom. Uvek sam bila ona mršavica sa pumpicom. Nisam smela da trčim sa drugom decom, bila sam isključena iz škole i učila u bolničkom krevetu. Nisam smela da pijem Coca-colu (koju sva deca obožavaju), da jedem sladolede(cak sam imala i trenutke kada bih se krila i jela po par sladoleda) iako sam znala da će mi posle biti loše. Nisam smela da imam plišane igracke, tako da se moja sobica sastojala od kreveta, radnog stola i ormana. Skroz hermetički uslovi. Nisam smela da idem na fizičko vaspitanje.

U školi sam uvek bila poslednja, najmanja i majmršavija. Dugo sam imala 21.5 kg, što je zaista maalo i nikako nisam mogla da se ugojim. Mnogo me je bilo sramota kada su na ulici prstom pokazivali na mene ili na plaži, školi… (prostačko ponašanje), razni ružni nadimci, ali sam vremenom oguglala i psihički ojačala (kažu što te ne ubije, to te ojača).

Dobila sam naduvan grudni koš i strašno ružno je izgledala ta grba na sred pluća. Ali, roditelji su mi bili glavna podrška, veoma su bili pribrani tokom mojih astmatičnih napada,redovno su mi kupovali lekove (za vreme rata i 90-tih lekovi nisu mogli da se kupe, pa smo se snalazili na razne švercerske načine – stric mi je slao lekove iz Danske). Najveća greška je što su dečiji lekari tokom moje hospitalizacije u bolnici (26 puta sam ležala u bolnici) davali mnogo Lemoda i time razorili moj organizam. Sada to znam, a kao mala to ni ja ni moji roditelji nismo.

Zato je bitno da nađete dobrog pulmologa, nekoga sa iskustvom i praksom, neko kome možete verovati. Veoma je bitna komunikacija između vas, roditelja dece i doktora. Bitno je da pratite stanje, da ako vam neki lekovi ne prijaju da se savetujete. Na primer ja sam uzimala seretide 250 mq i to sam uzimala dok još nije postojao u našim apotekama (ujak mi je radio u Rusiji i slao lekove). Meni je moj doktor, prepisao taj lek iako nije mogao da se kupi kod nas, a s obzirom da sam ja teški astmatičar morala sam da počnem sa tim lekom. Sada uzimam 500 mq i osećam se dobro.

Alergična sam na kućnu prašinu, na mleko, smetaju mi nagle promene vremena, vlažnost vazduha, ne smem da se nerviram, ne mogu u zadimljenim prostorima dugo vremena da provodim.

Sa svojih 12 godina, bila sam hospitalizovana u bolnici i doktori su mi dali duplu dozu lekova, aminofilin i lemod i posle sat vremena ponovo jer je bila promena smene i pogrešili su i ja sam upala u kliničku smrt. Sećam se, videla sam mnogo doktora oko sebe i mog uplakanog deku i sebe kako ležim na krevetu. Ja sam kao “lebdela” nad sobom i sve vreme sam pokušavala da kazem deki da mi nije ništa, da sam dobro. Ali nisam mogla da izgovorim… dalje se ne sećam, osim da sam sada i dalje medju vama.

Postoji jedna poza, koja meni mnogo prija, kada sam u akutnom napadu. Kao noj nabijem glavu u jastuk, skupim noge kao da klecim i tako se povijem, nekako lakše dišem (postoji mnogo poza koje zaista pomazu astmaticarima).

Veoma važan savet roditeljima u akutnom napadu: postoje oni znakovi upozorenja -uporan, suv kasalj, napetost i uznemirenost! U tim trenucima meni odgovara svež vazduh (izađem na terasu ili otvorim prozor). Veoma je bitno da se popije voda, jer tokom napada nama su suvi disajni putevi. Sekret se u njima slepljuje. Ja uzimam Ventolin. Kao mala sam koristila inhalatore (aerosoli) nekada mi ventolin ne pomaže, u toku jačih napada i tada zovem hitnu pomoc. U tim trenucima veoma sam uznemirena i upadam u paniku, pa je zato jako bitno da je tada uz vas ili vaše dete neko ko razume astmu i ko može da vas umiri dok lek ne počne da deluje i ne prođe napad ili ne dođe doktor.

Ovo su faktori koji nose rizik teškog oblika astme: (koje ja imam)

  • Deca koja boluju od astme od ranog detinjstva
  • Deca sa malim rastom
  • Pothranjena (mršava) deca
  • Deca koja su stalno dobijala Pronizon duže vreme
  • Deca koja su ležala u bolnici i imala teške astmatične napade

Znate da je zabranjeno da se daju lekovi za smirenje – antidepresivi jer su opasni po život astmatičara, zato je jako bitno da psihički ojača dete ili obolela osoba. Tako sam i ja ojačala, uz knjige. Puno sam čitala i dan danas imam svoju biblioteku koja svakim danom sve više raste.

U 21.-oj godini sam ostala trudna. Mnogo sam bila uplašena, jer sam svesna koliko sam zaista krha i bolesna. Međutim, ležala sam svu trudnoću u bolnici (u Višegradskoj) gledala oko mene trudnice koje umiru, trudnice sa veoma teskim trudnoćama poput žene sa epilepsijom koja nosi blizance od kojih je jedno živo.

Nekako sam sebi dala nadu da mogu da izdržim, vikendom sam išla kući i uživala kao i svaka trudnica. Stanje mi je pratio prof. dr Rebić. Bebica je rasla,u toku trećeg meseca ustanovili su mi vodenu cistu koja je rasla zajedno sa bebom, tako da mi je to bio rizični faktor više. U trenutku kada sam se porodila (carskim rezom) ta cista je dostigla veličinu 12 cm.

Čerkici su bili ustanovili bronhitis, ali sam u startu reagovala, inhalirala sam je triput dnevno (aloprolom) i izlečila sam je. Zato je veoma bitno da u startu počnete da rešavate problem astme. Ona je sada zdrava devojčica. Pazim je da se ne prehladi.

Mnogo bolno je na mene uticao razvod od mog bivšeg muža. I uticalo je na moje zdravlje, stanje mi se pogoršalo. Astmatični napadi su postali češći i sve snažniji, da meni Ventolin više nije pomogao. Hitna pomoć je pocela da mi dolazi na svaka tri dana, Aminofilin venski. Vene su počele da mi pucaju, dok moj doktor nije povećao dozu Seretide na 500 mg i uveo mi Singulair od 10 mg.

Sada mi je stanje dobro, noću mirno spavam, nemam jutarnjih napada (oni 04-06 h), nasmejana sam i srećna. Ja sam svesna da je moja pluća funkcija oko 50%, ali ja sada dišem punim SRCEM.

Milana.